U ži­vo­pi­snom bje­lo­polj­skom se­lu Bi­je­di­ći Mla­den Gre­bo­vić pro­vo­di ve­ći dio svog vre­me­na, na ima­nju ko­je se pro­sti­re na pet hek­ta­ra po­vr­ši­ne. Go­di­na­ma je bio uspje­šan pred­u­zet­nik i, iz­me­đu osta­log, po­znat po pro­iz­vod­nji smo­ki­ja. Po­sled­njih go­di­na pre­o­ri­jen­ti­sao se na rad na ima­nju, gdje ima voć­njak na ko­jem bi mu mno­gi po­za­vi­dje­li.
– Imam oko hi­lja­du ko­ma­da sta­ba­la ra­znih sor­ti šlji­ve, ko­ja je do­bro ro­di­la. Ove go­di­ne sam imao pri­nos od de­set to­na. Sve sta­vim u dži­bru, pe­čem ra­ki­ju, a imam i oko 20 to­na ja­bu­ke, od ko­je ću ta­ko­đe da pe­čem ra­ki­ju. Ima oko 200 sta­ba­la kru­ške, ali su one ove go­di­ne sla­bo ro­di­le. Do­bro bi bi­lo, ali kod nas to ne po­sto­ji, da ima ne­ki ot­kup­ni cen­tar, za ot­kup ja­bu­ke, šlji­ve i kru­ške od­lič­nog kva­li­te­ta. Da se vi­šak pre­da za pre­ra­du. I osta­li u se­lu ima­ju do­bar rod. Da se pra­ve džem ili so­ko­vi – ka­že Gre­bo­vić.
Ovaj po­ljo­pri­vred­nik ima i aro­ni­ju, oko 20 sta­ba­la, ko­ja, ta­ko­đe, do­bro ra­đa.
– Nju sam po­sa­dio da pro­vje­rim mo­že li ro­di­ti ov­dje na 700 me­ta­ra nad­mor­ske vi­si­ne. I ra­đa od­lič­no – po­no­san je na svoj rad Gre­bo­vić.
Ima par sta­ba­la mu­šmu­la ko­je, ka­ko ka­že, sva­ke go­di­ne ra­đa­ju do­bro, a ima i ne­ko­li­ko sta­ba­la li­je­ske, gdje lje­šnik vi­še ne­go do­bro ra­đa, kao i ora­si...
– Sa su­pru­gom Ve­rom stig­nem sve da ra­dim. I u vr­tu ima­mo sve što nam je po­treb­no. Grad smo za­mi­je­ni­li se­lom, ali ne ža­lim. Ima po­sla pu­no, ali se sve sti­že. Kad se ho­će ni­je te­ško. Imam trak­tor sa pri­ključ­ci­ma i ko­sa­či­cu, iz­gra­đe­ne objek­te, su­ša­ru, šta­le i slič­no. Od dr­ža­ve ni­kad ni­šta do­bio ni­sam. Ni­ka­kav vid sub­ven­ci­je ili po­mo­ći. Do­la­zi­li su iz Mi­ni­star­stva po­ljo­pri­vre­de i pom­no sve za­pi­sa­li, bro­je­ći mo­je vo­će, ali ni­šta od po­mo­ći – ka­že Gre­bo­vić.
Ra­di se, do­da­je on, od ju­tra do mra­ka, ali ni­je te­ško. Tre­nut­no ne­ma sto­ke, ali će, ako do­bi­je kre­dit od Raz­voj­no-in­ve­sti­ci­o­nog fon­da, for­mi­ra­ti far­mu svi­nja.
– Tu bih imao oko 200 svi­nja, i to bi bio te­žak po­sao, ali se mo­ra ne­što ra­di­ti – ka­že Gre­bo­vić, do­da­ju­ći da s vre­me­na na vri­je­me na­vra­ti do gra­da, gdje u na­se­lju Ni­ko­ljac iza grad­skog sta­di­o­na po­red Li­ma ima ku­ću, ali da je­dva če­ka da se vra­ti na se­lo. Vo­li da je na svom ima­nju, gdje je na­šao ve­li­ki mir, da ra­di i stva­ra.
Ni­je si­gur­no, ali Gre­bo­vić je mo­žda pr­vi ko­ji je u ovom kra­ju is­pe­kao ra­ki­ju od po­mo­ran­dže. Na­i­me, ku­pio je po­mo­ran­džu i is­pe­kao 100 li­ta­ra ra­ki­je. Ka­že da je od­lič­nog kva­li­te­ta i uku­sa. Ali i ja­či­ne. Ima ukus po­mo­ran­dže i naj­ve­ći dio će po­di­je­li­ti ro­đa­ci­ma, kom­ši­ja­ma i pri­ja­te­lji­ma a je­dan dio pro­da­ti ne­kom od ov­da­šnjih ka­fan­dži­ja.
M.N.